Bravo za tekst i autora!!! Sve je rečeno. I o 5. oktobru i o Miloševiću, i o naslednicima. Vrlo odmereno i pošteno.
Preporuke:
0
0
2
četvrtak, 07 oktobar 2010 03:53
XY
Bez oblandi, uglavnom objektivno.
Preporuke:
0
0
3
četvrtak, 07 oktobar 2010 09:56
Jezik
Tekst odličan, ali nije razočarenje, već razočaranje, jer nismo, primjera radi, u ove vođe razočereni već razočarani.
Preporuke:
0
0
4
četvrtak, 07 oktobar 2010 10:52
rb
Uravnotežen tekst, što je i njeova glavna vrednost naročito u uslovima ostrašćenosti kakva postoji čak i na našem sajtu. Ima i dobrih strana, ima i nekih manjkavosti. O tome bi se, naravno, moglo govoriti, ali i to treba činiti na isti način - uravnoteženo i smireno. U svakom slučaju, potrebno je više ovakvih objektivnih tekstova.
Preporuke:
0
0
5
četvrtak, 07 oktobar 2010 11:17
Vladan Nenadić, prvi deo
Izlaganje kao izlaganje, preopširno pre svega, da bi se ozbiljnije komentarisalo stavku po stavku. Zato ću se osvrnuti na samo dve tvrdnje iz izlaganja, koje su mi privukle pažnju. Pritom sam, naravno, potpuno svestan da te dve stvari i moj komentar na njih mogu nekom drugom izgledati potpuno nevažno, odnosno da za nekoga postoje mnogo važnije teme koje ovaj tekst pokreće.
Autor kaže:
Da ne budemo nepravedni prema vladi: njihov cilj je bio i jeste da se održe na vlasti sve do novih izbora, sa željom i namerom da ponovo pobede, pa šta košta, neka košta – i narod i zemlju. Zbog toga, uostalom, stranke i postoje.
Ne, dragi gospodine, stranke postoje zbog sasvim drugačijeg cilja, koji se može definisati u jednoj jedinoj rečenici: „Stranke (i političari, naravno) postoje da bi radili u korist svog naroda i države“. Samo to. Ni manje ni više!
Pa, prema tome, kada uzmemo birački listić u ruke, sa dugačkom listom kandidata, na nama svima je da razlučimo ko od tih kandidata radi u skladu sa pomenutom rečenicom, a ko za narod i državu haje kao i za lanjski sneg. Ovo naravno ne znači da je narod kriv za ovo što nam se dešava. Po mom mišljenju međutim, za aktuelnu vlast može da glasa samo neko ko je potpuno politički nezainteresovan ili neodgovoran (znači, nerazuman) ili neko ko od njega ima koristi. Nema trećeg.
Znači, kada glasači budu odlučili da dobro razmisle i racionalno se ponašaju (možda po onoj „obećao si, nisi ispunio – doviđenja“), tada će za ovu zemlju doći bolji dani.
Preporuke:
0
0
6
četvrtak, 07 oktobar 2010 11:22
Phileas
presudila nam je koalicija beskrupuloznih al visokokvalitetnih opsenara iz crna sveta, s jedne strane, i svega gladnog domaceg jada, izdajnika, predajnika, samozvane elite, svakojakih sarolikih kvaziintelektualaca, s druge strane. grupa likova koji samo pohlepa moze da sabere na istu stranu i drzi na okupu.
kada kazem udruzeni zlocinacki poduhvat, mislim na Tita i Engleze kao zacetnike, Milosevica i njegove neokomuniste kao dosledne sledbenike i petooktobarske revolucionare kao vise nego dostojne, temeljne nastavljace znamenitih predhodnika u projektu razaranju Srbije i svega sto je srpsko. al ovaj put pod drugim, perfidnijim, malo poznatim metodom poznatim pod imenom demokratija.
sve je to isto.
al, nisu oni krivi! krivi smo mi sto se zalimo al cutimo, sto se bunimo al trpimo i ne mozemo vise al nista ne preduzimamo.
nego, sta li su sledece spremili? pomalo sam nestrpljiv da saznam.
Preporuke:
0
0
7
četvrtak, 07 oktobar 2010 11:28
Vladan Nenadić, drugi deo
Poredeći Miloševićevu i današnju Srbiju autor kaže:
Znači, ako ćemo fudbalskim rezultatom da se izrazimo, rezultat bi bio tesan - negde 4:3 u korist demokratije u prvoj deceniji našeg propadanja.
A malo dalje:
Da li Srbi od međunarodne situacije mogu da očekuju neki boljitak za sebe? Teško. Naši predstavnici, čak i ovi kooperativni, svako malo doživljavaju teška poniženja, a bukvice im se javno čitaju čim pokušaju da za milimetar skrenu sa tajno zacrtane trase.
Kad se već autor poslužio sportskom terminologijoim, da podsetim na nedavne utakmice naših košarkaša, jednih od retkih (ne samo sportista) kojima ova zemlja može da se ponosi. Prisetimo se koliko smo svi mi bili frustrirani i utučeni nakon nesrećnog poraza košarkaša Partizana u Parizu, ili nedavno nakon očigledne krađe na utakmici protiv Turske u Istanbulu. Nakon tih mučnih trenutaka, niti se igračima više igralo, niti se nama gledalo.
Za koji god klub da navija, nijednom iskrenom navijaču nije svejedno kada naše reprezentacije omalovažavaju, ponižavaju, kradu, nejednako tretiraju. Na sličan način posmatram i odnos tzv. međunarodne zajednice prema našim predstavnicima.
Nikad nisam, niti bih dao svoj glas Borisu Tadiću, ali mi nije svejedno kada vidim na koji način se drugi odnose prema instituciji predsednika Srbije i našim predstavnicima uopšte. Sa koliko podrugljivosti, licemerja, neiskrenosti pa i uvredljivih reči i sa visine razgovaraju sa nama.Sličan jad i čemer me obuzimaju kao i kod gore pomenutih sportskih neuspeha.
Pa, dragi birači, da li smo za takvu Srbiju glasali 2000. godine? Za Srbiju na koju se baca kamenom i šamara je ko stigne? Za Srbiju kojoj se mogu uputiti bilo kakve uvrede ili koja se može tretirati kao nedozrelo derište? Za Srbiju koja se miri sa time da bude država trećeg-četvrtog reda? Ili za neku drugu Srbiju, koja ima bar trunku samopoštovanja što i autor ovog izlaganja pominje?
Kad uzmete onaj listić koji sam pominjao, razmislite o tome.
Preporuke:
0
0
8
četvrtak, 07 oktobar 2010 12:11
Jezičarka
@Jezik
...ali nije razočarenje, već razočaranje...
Pogledajte u Pravopisni rečnik!
Pod slovom R piše: razočaranje i razočarenje.
Dakle, pravilna su oba oblika.
Preporuke:
0
0
9
četvrtak, 07 oktobar 2010 13:28
aleksandar
Vrlo pesimistički, ali mora se priznati odličan i realan tekst.
Ne znam. I meni se sada čini da je nada u neki relativno brzi preokret sve slabija i slabija.
Osim ako se ne desi neka velika svetska politička "kataklizma" koja će da ubrza i promeni tok istorije.
Suviše dugo su nas lomili, evo već dvadeset godina, i lome nas još uvek. A narod je zaista željan predaha.
Valjane opozicije ni na vidiku. Ljudi najgoreg kvaliteta, koristoljubivi, pokvareni, lažljivi, od zla oca i od gore majke, sve bi učinili i pljunuli na sve za šta su se do juče zalagali, samo da dođu na čuvenu vlast. Da se čoveku zgadi.
Izvanredno je autor podvukao da je Srbija verovatno jedina zemlja na svetu kod koje ne postoji onaj najminimalniji konsenzus o osnovnom državnom interesu, o osnovnim vrednostima, kao kod drugih normalnih zemalja.
Ne postoji zemlja u svetu, zvala se Tunguzija ili kako već, kod koje ne postoji konsenzus o opstanku države, o teritoriji, o potrebi da se država i narod brane. Ne mora to biti samo oružana odbrana. Brani se i duhom, i kulturom i nepristajanjem na laži i propagandu. Pa i ako već ne možemo da se branimo, ako smo nemoćni, da bar sebe ne ubeđujemo da je silnik u pravu i da nam želi dobro.
Vladajuća Srbija danas podseća na žrtvu silovanja koja sama sebe ubeđuje da je zaslužila što je silovana, da je provocirala silovatelja, i koja se uz to manijaku izvinjava što je pokušala da se brani, uz obećanje da se više nikada neće braniti.
Doslovno bi se ovo što sada imamo moglo nazvati demokratskim vazalstvom.
Preporuke:
0
0
10
četvrtak, 07 oktobar 2010 14:18
@"Vladan Nenadić drugi deo", "Aleksandar"
Odlični komentari - kao što je, u osnovi, veoma dobar i tekst g. Zupana (Samo bi možda bilo bolje sa ga je podnaslovima razbio u par manjih celina). Da, to je naša tužna realnost: državu i kapitulantsku vlast nam brutalno šamaraju, a prave opozicije ni na vidiku... A ona koja je tu ili je već "skuvana" (SNS) ili već pročitana, potrošena i kompromitovana (DSS). A pamalo su mi u svom radikalizmu sumnjivi i ovi "mladi", koji se spremaju da uskoče na mesto pomenutih.
Preporuke:
0
0
11
četvrtak, 07 oktobar 2010 19:23
Radoman
Dusane, ne mogu da prihvatim da "SANSE ZA OPORAVAK LEZE U NEKIM BUDUCIM POKOLENJIMA". Oporavak mora da ucini sadasnja generacija. Moja deca i unuci ne mogu i nece da cekaju neka "buduca pokolenja". Koliko generacija treba da budu gubitnicke? Srbija ima sopstvenih ljudskih i materijalnih resursa, ima duhovnu snagu, za oporavak. Moramo izaci iz stanja da ONI koji bi znali ne mogu, a ONI koji bi mogli ne znaju. Moraju ONI KOJI ZNAJU da se dovedu u poziciju i DA MOGU. Pitacete kako? Gandi i Mandela, kao ni posleratni lideri Japana i Nemacke nisu postavljali pitanja kako vec su formulisali nacionalne i drzavne programe, okupili sve strukture drustva oko tih ciljeva i radom, redom i samoodricanjem stvorili drzave i drustva dostojne postovanja. Srbija i njen divni narod to moze i mora.
Preporuke:
0
0
12
četvrtak, 07 oktobar 2010 21:52
Angel
Obzirom da u zemlji nije ostalo istinske opozicije, sad okuparoti mogu da rade šta ih volja. To je posledica duha petooktobarske "revolucije"
Preporuke:
0
0
13
nedelja, 17 oktobar 2010 01:00
Turas
Nevolja je sto se mlogi zavaravaju da EU zeli "jaku i demokratsku"Srbiju.Nevide i ne zele da vide demontazu svoje zemlje na svim nivoima.Obzirom da ima dosta onih koji, uvidevsi DS-ovu podvalu pokusavaju da pariraju vlastima,brzo bivaju sa novim uredbama stavljeni van zakona i sankcionisani.Pitanje je kako dalje?
.jpg)
Autor kaže:
Ne, dragi gospodine, stranke postoje zbog sasvim drugačijeg cilja, koji se može definisati u jednoj jedinoj rečenici: „Stranke (i političari, naravno) postoje da bi radili u korist svog naroda i države“. Samo to. Ni manje ni više!
Pa, prema tome, kada uzmemo birački listić u ruke, sa dugačkom listom kandidata, na nama svima je da razlučimo ko od tih kandidata radi u skladu sa pomenutom rečenicom, a ko za narod i državu haje kao i za lanjski sneg. Ovo naravno ne znači da je narod kriv za ovo što nam se dešava. Po mom mišljenju međutim, za aktuelnu vlast može da glasa samo neko ko je potpuno politički nezainteresovan ili neodgovoran (znači, nerazuman) ili neko ko od njega ima koristi. Nema trećeg.
Znači, kada glasači budu odlučili da dobro razmisle i racionalno se ponašaju (možda po onoj „obećao si, nisi ispunio – doviđenja“), tada će za ovu zemlju doći bolji dani.
kada kazem udruzeni zlocinacki poduhvat, mislim na Tita i Engleze kao zacetnike, Milosevica i njegove neokomuniste kao dosledne sledbenike i petooktobarske revolucionare kao vise nego dostojne, temeljne nastavljace znamenitih predhodnika u projektu razaranju Srbije i svega sto je srpsko. al ovaj put pod drugim, perfidnijim, malo poznatim metodom poznatim pod imenom demokratija.
sve je to isto.
al, nisu oni krivi! krivi smo mi sto se zalimo al cutimo, sto se bunimo al trpimo i ne mozemo vise al nista ne preduzimamo.
nego, sta li su sledece spremili? pomalo sam nestrpljiv da saznam.
A malo dalje:
Kad se već autor poslužio sportskom terminologijoim, da podsetim na nedavne utakmice naših košarkaša, jednih od retkih (ne samo sportista) kojima ova zemlja može da se ponosi. Prisetimo se koliko smo svi mi bili frustrirani i utučeni nakon nesrećnog poraza košarkaša Partizana u Parizu, ili nedavno nakon očigledne krađe na utakmici protiv Turske u Istanbulu. Nakon tih mučnih trenutaka, niti se igračima više igralo, niti se nama gledalo.
Za koji god klub da navija, nijednom iskrenom navijaču nije svejedno kada naše reprezentacije omalovažavaju, ponižavaju, kradu, nejednako tretiraju. Na sličan način posmatram i odnos tzv. međunarodne zajednice prema našim predstavnicima.
Nikad nisam, niti bih dao svoj glas Borisu Tadiću, ali mi nije svejedno kada vidim na koji način se drugi odnose prema instituciji predsednika Srbije i našim predstavnicima uopšte. Sa koliko podrugljivosti, licemerja, neiskrenosti pa i uvredljivih reči i sa visine razgovaraju sa nama.Sličan jad i čemer me obuzimaju kao i kod gore pomenutih sportskih neuspeha.
Pa, dragi birači, da li smo za takvu Srbiju glasali 2000. godine? Za Srbiju na koju se baca kamenom i šamara je ko stigne? Za Srbiju kojoj se mogu uputiti bilo kakve uvrede ili koja se može tretirati kao nedozrelo derište? Za Srbiju koja se miri sa time da bude država trećeg-četvrtog reda? Ili za neku drugu Srbiju, koja ima bar trunku samopoštovanja što i autor ovog izlaganja pominje?
Kad uzmete onaj listić koji sam pominjao, razmislite o tome.
Pod slovom R piše: razočaranje i razočarenje.
Dakle, pravilna su oba oblika.
Ne znam. I meni se sada čini da je nada u neki relativno brzi preokret sve slabija i slabija.
Osim ako se ne desi neka velika svetska politička "kataklizma" koja će da ubrza i promeni tok istorije.
Suviše dugo su nas lomili, evo već dvadeset godina, i lome nas još uvek. A narod je zaista željan predaha.
Valjane opozicije ni na vidiku. Ljudi najgoreg kvaliteta, koristoljubivi, pokvareni, lažljivi, od zla oca i od gore majke, sve bi učinili i pljunuli na sve za šta su se do juče zalagali, samo da dođu na čuvenu vlast. Da se čoveku zgadi.
Izvanredno je autor podvukao da je Srbija verovatno jedina zemlja na svetu kod koje ne postoji onaj najminimalniji konsenzus o osnovnom državnom interesu, o osnovnim vrednostima, kao kod drugih normalnih zemalja.
Ne postoji zemlja u svetu, zvala se Tunguzija ili kako već, kod koje ne postoji konsenzus o opstanku države, o teritoriji, o potrebi da se država i narod brane. Ne mora to biti samo oružana odbrana. Brani se i duhom, i kulturom i nepristajanjem na laži i propagandu. Pa i ako već ne možemo da se branimo, ako smo nemoćni, da bar sebe ne ubeđujemo da je silnik u pravu i da nam želi dobro.
Vladajuća Srbija danas podseća na žrtvu silovanja koja sama sebe ubeđuje da je zaslužila što je silovana, da je provocirala silovatelja, i koja se uz to manijaku izvinjava što je pokušala da se brani, uz obećanje da se više nikada neće braniti.
Doslovno bi se ovo što sada imamo moglo nazvati demokratskim vazalstvom.